Spontana sinhronizacija nereda

Izgleda da je „Bosansko proljeće“ došlo. Ne samo zato što je januar bio neuobičajeno blag, niti što je, ničim izazvan i februar nastavio tako da se ponaša, nego prije svega zato što su, odavno najavljivani, socijalni nemiri konačno izbili svom silinom. Prvo u Tuzli, a odatle su se geometrijskom progresijom proširili po cijeloj zemlji. To „Bosansko proljeće“ neki su priželjkivali, neki su ga se pribojavali, a oni koji su ga pokrenuli uopšte o svemu tome ne razmišljaju. I ne treba da razmišljaju. Oni su krenuli prema najbližim institucijama koje predstavljaju vlast. I krenuli su bez ikakve istaknute firme. Krenuli su jer su ih očaj i beznađe natjerali na to. Njima ništa ne znače te velike riječi kojima se sada kvazianalitičari nabacuju okolo. Oni su tamo jer već odavno ne znaju kako da vlastitoj djeci pogledaju u oči kad nemaju šta da iznesu na stol. A sami su najmanje krivi za to.

U principu ne podržavam proteste i uglavnom ih smatram poligonom za produciranje onih koji nisu ni ugroženi onim zbog čega se protestuje.  Ali ovi su mi u četvrtak djelovali kao neka drugačija vrsta protesta. Zato što su te proteste organizovali radnici u očajničkom pokušaju da spašavaju svoja već uništena preduzeća. Ne bih da zvučim kao demagog, ali oni su mi puno ozbiljniji revolucionarni potencijal od uobičajene nevladine šminke koja se slika ispod razvijenih transparenata dobro osmišljenih u raznim centrima moći.

I govorio sam i pisao da se nadam da će radnici Tuzle, a i ostalih bosanskohercegovačkih gradova imati dovoljno mudrosti da od sebe otjeraju  kojekakve nevladine organizacije i „neformalne grupe“ koje će im se sigurno pokušati prikačiti. Dobro potkoženi i dobro finansirani (uglavnom bjelosvjetskim parama) nevladini aktivisti nemaju nikakvo moralno pravo da se približe ovim protestima. Šta ljudi koji zarađuju pozamašne honorare kao „domaći izdajnici“ koji služe interesima stranih „okupatora“ raznih boja i ideologija, mogu znati o tome kako se osjeća čovjek koji preko dvije godine nije dobio ni marku za svoj rad. Ti kabinetski revolucionari sa svojih olimpijskih visina na shvataju da za radnike u Tuzli dolazak pred vladu nije ni ideološki ni politički čin. Za njih je to pitanje opstanka, a ne avanture ili rekreacije.

A proteste „ukrali“ avanturisti i rekreativci. Najrevnosniji u destrukciji, agresiji i divljanju bili su neki klinci koji garantovano nemaju nikakve veze sa gladnim radnicima. A ja bih se smio kladiti da su, u ogromnom broju, u pitanju isti oni likovi koji inače divljaju po stadionima. I odjednom su oni u prvim redovima i oni postaju „lice“ ovih protesta. I kao takvi rade direktno u korist njihove štete. Niko ne može jednom u suštini plemenitom pokretu nanijeti toliko  štete koliko to mogu njegovi manje plemeniti saputnici.

A da ne govorim o klasičnim lopužama koji koriste situaciju da kamenčugu zafrljače u prvi izlog i kad su već bili toliko neprecizni da promaše zgradu vlade vrlo precizno počiste sve iz tog izloga. Da se ne baci. Da sačuvaju od lopova i kakve sve izgovore ne izmišljaju. Bijes se iskaljuje na trafikama i semaforima. Možda je i trafikantica nekome vratila žvaku umjesto kusura pa joj treba opljačkati i zapaliti trafiku. A semafori su posebno sumnjivi. Nikad ne znaš čiji su. Čas su crveni, čas zeleni, a svako malo i neodlučno žmirkavi.

Svakome je valjda jasno da što protesti budu više odmicali to će oni njihovi izvorni pokretači bivati više razočarani i sklanjaće se u stranu pred hordom bijesnih i obijesnih koji će na kraju samo dati vlastima prijeko potreban alibi za brutalnu reakciju i još će to obični građani dočekati s olakšanjem. A svi mi koji smo s oduševljenjem dočekali ovakvo iskazivanje građanskog neposluha vrlo brzo ćemo uvidjeti kako u demonstracijama niko nije siguran pa ni mi sami i odahnućemo kad neko obuzda vladavinu ulice.

Otrježnjenje nastupa kada ljudi shvate poraznu činjenicu da je bilo kakva vlast bolja od bezvlašća. I onda se svaki revolucionar i svaki demonstrant mora zapitati ako već skinem Murtu s vlasti ko će biti taj Kurta spreman da me uzjaše, a da me samar makar malo manje žulja? Je li Kurtu biramo po tome što je najglasniji? Ili najjači. Demokratija se pokazala nepraktičnom. Hajde čopore da izaberemo alfa mužjaka.

Na žalost danas u Bosni i Hercegovini, pa čak ni u lokalnim sredinama ja ne vidim takve ličnosti koje bi pobunjena masa prihvatila kao svoje lidere. Ali hajde što ih ja ne vidim, ali ne vide ih ni ljudi koji ruše postojeću vlast bez jasne predstave o tome ko će ih zamijeniti. Kako drugačije objasniti da u brojnim gradovima demonstranti nisu ni imali nikakve zahtjeve.

Dobro je, odlično je što ljudi ne žele više da trpe i jasno stavljaju do znanja šta neće. Samo što bi bilo još bolje kad bi mogli definirati i šta je to ono što hoće. Ili neko drugi zna šta hoće, a oni koji su popalili pola gradova u Bosni i Hercegovini su samo izvršioci radova. Neću da kažem da je to zato što je izborna godina pa neko na taj način spašava posrnuli politički projekat. Neću ni da kažem da je to zato što se u Briselu ponovo prave neke mape pa možda neko računa na to da će Bosna i Hercegovina zanijemila od užasa ispred sebe nastradati od noža zabijenog u leđa. Neću ni da problematiziram činjenicu da je Republika Srpska ostala neprirodno mirna. Neću ništa da kažem osim da bih za sto godina volio da zavirim u udžbenik istorije mog čukununuka i da provjerim koliko su mi sumnje opravdane.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s