Ima tome skoro sedamnaest godina. U CDA sam gledao „Konvoj“ na njihovom koncertu kada su promovirali svoj prvi album „S vremenom“. Malo je reči da sam bio oduševljen. Tada sam parafrazirao američkog kolegu koji je, svojevremeno gledajući Bruce Springsteen-a napisao kako je vidio „budućnost američkog rocka i da se ona zove Bruce Springsteen“, i napisao kako su po mom dubokom uvjerenju momci iz grupe „Konvoj“ budućnost bosanskog rocka.

I evo sedamnaest godina čekam da oni opravdaju to moje oduševljenje. U međuvremenu su se pojavila još tri njihova albuma i niko sa mrvicom poštenja i zdravim slušnim aparatom ne bi mogao tvrditi da su to loši albumi, ali… Ali nešto je nedostajalo. Nešto što me tjeralo da se češće vraćam onom prvijencu nego da vrtim nove pjesme.

A onda mi je sinulo. U priči o ovom bendu nedostajao je bend. Na prvom albumu to je bila ekipa od pet strašnih muzičara koji su dali tu konačnu glazuru pjesmama. I mada su kasnije zadržali i glavnog autora i prepoznatljivi vokal bivalo je sve jasnije da oni naprosto najbolje funkcioniraju unutar forme rock’n’roll banda.

I kada sam čuo novi album „Mimosvijet“ shvatio sam da mi je to trebalo. Da mi se desi baš nešto ovako mimosvijet i uprkos struji. Da se pojavi neko dovoljno hrabar da pliva uzvodno. Po meni ovo je tek onaj dugo očekivani drugi album grupe „Konvoj“, a ono između bili su solistički projekti Hame Salihbegovića i Nećka Merdžanovića. Kvalitetni, provokativni na momente, izazovni, ali to, naprosto, nije bio „Konvoj“.

Sada jeste. Sada je tu ponovo bend u punom kapacitetu i sada njih dvojica imaju pravu podršku iza svojih leđa. Ritam sekcija u kojoj se nalaze bubnjar Bojan Crnogorac i basista Haris Varajić donosi tu neophodnu čvrstinu, na momente čak i pomalo „prljav“ zvuk koji od slušaoca traži punu pažnju i učešće ušima,bubrezima, jetrom,nogama. Traži naprosto potpuno predavanje i tijelom i duhom. Ako su prije deset godina pjevali „izađite šejtani iz mene“ danas svojom muzikom primjenjuju svojevrsni egzorcizam koji garantuje uspjeh samo ako mu se prepustite. Oslobađa vas demona turbo folka i etno popa i uši vam puni čistim nerazrijeđenim rock’n’rollom.

I sad znam zašto im se drugi najavni singl za ovaj album zove „Radost i veselje“. To je upravo definicija onoga što izaziva samo saznanje da je neko konačno objavio ovakav album. Dugo, predugo nismo dobili ovakvu zbirku pjesama. Potpuno u duhu trenutka u kojem je nastala, a opet nekako vanvremenska da može da funkcionira bez problema i za 17 godina, kao što danas funkcionira taj njihov prvi album.

Pametno su izabrali da sa tog albuma na promotivnom nastupu izvedu pjesme „Ludnica“, „Vanredna vožnja“ i „Pred mojim vratima“. To možda i nisu najjači momenti ovog albuma (mada „Pred mojim vratima“ ima sve preduslove da to postane), ali su pravi izbor da se publici isporuči ogromna količina energije, a da se u njoj ne izgubi ono fino tkanje njihovog sviračkog umijeća.

Ako mene lično pitate ja sam „na prvu“ pao na pjesmu „Ako me pitaš“. I zato nema potrebe da pitate. Slušajte. Slušajte kako zvuči rock’n’roll kada se vrati kući.