Malo izvan Breginog kaputa

Sarajevska pop rock škola je odavno pojam koji niko ne dovodi u pitanje. Prepoznatljivi zvuk pop rock muzičara koji kao da su listom izašli ispod Bregovićevog kaputa. Tako bi tu scenu neko okrakterisao, onako, na prvu. Samo što to nije baš tako. Ima u toj školi i nekih specijalnih odjeljenja. Na tom porodičnom stablu domaćeg rocka skakutali su različiti primati, a neke grane poprilično su se udaljilje od debla.

Teško je u tu klasičnu bosansku muzičku priču svrstati grupe kao što su „Kongres“, „Sch“, „Major“, pa čak i „Letu štuke“ ili „Dubioza kolektiv“. A teško je opet tvrditi da ima neke posebne sličnosti među pobrojanima. Možda su slični samo po tome što niko od njih nema bilo kakve sličnosti sa nečim što smo već čuli. Što bi zlobnici rekli – „ne liče ni na šta“.

Liče sami na sebe i to je najvažnije. To je taj kvalitet originalnih sastava da kada ih čuješ ne možeš ih pobrkati sa nekim drugim. E u tom „specijalnom“ razredu sada imamo novog polaznika. Čudnovati trio, čudnovatiji od čudnovatog kljunaša nazvan jednako čudnovato „Bezbeli apstraklije“.

I bezbeli morao sam obratiti pažnju na bend takvog imena. I na svu sreću to ime nije samo jeftin marketinški trik da skrene pažnju na njih nego su još samosvojniji i osebujniji kada ih čujete. Njihov prvi album „Kad je bal nek je kanibal“ sve je samo nije uobičajeno ostvarenje aktuelne pop rock produkcije.

Iznenađuje već sama činjenica da su uspjeli prodrijeti u do sada neosvojivu diskografsku tvrđavu (bar kada su naši stvaraoci u pitanju) „Croatiu Records“. Nije da imam nešto previsoko mišljenje o njihovim izdanjima, ali neosporno je da su i najstarija i najorganizovanija i najuticajnija disko kuća u regionu. I činjenica je da ni mnogo značajnija imena od „Apstraklija“ tamo nisu mogla ni priviriti zbog državnog i nacionalnog backgrounda.

Dva Harisa (Ljumanović i Kadenić) i jedan Berin (Tuzlić) sakrili su se iza maski i pseudonima pokušavajući ponoviti efekat kakav je nekada imala „Validna legitimacija“, s tom razlikom što je „Legitimacija“ puno bolje čuvala svoju anonimnost. Ali „Apstraklijama“ očito nije ni bio cilj da se sakriju nego da kreiranjem ta tri alter ega Turbo Avaza, Bassistage i Estamlije oni i sami sebi otvore prostor za dodatni eksperiment.

A eksperiment je osnova onoga što „Bezbeli apstraklije“ nude. Taman vam se učini da otkrijete neki uticaj u njihovim pjesmama, a onda se pojavi nešto sasvim drugo. Za trenutak prepoznate Zappino naslijeđe, naravno bez sviračke superiornosti kakva je krasila neponovljivog Franka. U sljedećem trenutku kao da čujem to gotovo iritantno pulsiranje Elčijevog basa iz doba rane „Scabie“. Na momente su mračni i zatvoreni kao Nick Cave ili Joy Division, ali ne sa tako čistim vokalima sposobnim da prenesu poruku ma koliko ona minimalistička bila.

I to mi je žao. Žao mi je što vokal produkcijski nije malo „čišće“ postavljen kako bi i tekstovi dobili svoju priliku, a zaslužuju je. Ovako je sve podređeno samoj atmosferi pjesama. A to sigurno nije atmosfera iz provincijskih plesnih dvorana gdje sviraju popularni šlageri pogodni za višeglasno pjevanje. Njihova muzika vas opčinjava na drugačiji način. Kao potmulo pulsiranje nekog golemog i tamnog srca koje vas hipnotički doziva iza dobro zaključanih vrata vlastite podsvijesti. I znate da vas tamo čeka neko divno i neumoljivo čudovište i znate da iza tih vrata ulazite na vlastitu odgovornost. A nema šanse da ne uđete. Rock’n’roll može stizati direktno iz srca, ili direktno iz muda. Kod „Bezbeli apstraklija“ stiže direktno iz mozga. Što ne znači da manje vrijedi. Naprotiv.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s