Svako malo se prisjetimo kako je u septembru 1997.godine u Sarajevo došao sastav „U2“. A prečesto zaboravljamo jedan drugi, jednako važan, ako ne i važniji koncert, koji se desio svega četiri i po mjeseca kasnije u „Skenderiji“. Tada je u Sarajevo došao Đorđe Balašević da održi ona svoja dva čuvena i prva posljeratna koncerta.

Desilo se to sedmog i osmog februara 1998.godine, prije, eto skoro tačno četvrt vijeka. Čovjek, naprosto ne može da pojmi da je već toliko prošlo. Bila je to poruka da sa naše istočne granice u Sarajevo, nakon svih granata i zla može da dođe i nešto čemu ćemo se radovati. Odnosno, neko kome ćemo se radovati.

Prije Balaševića, ako me pamćenje dobro služi, iz tadašnje Savezne Republike Jugoslavije došao je samo Rambo Amadeus, ali to nije bio koncert u tako velikoj dvorani ni toliko zapažen. Ako je neko imao pravo da, nakon četiri stravične godine, dođe sa te strane i zapjeva u „Skenderiji“, onda je to imao Đorđe Balašević.

Nisu baš svi blagonaklono gledali na taj koncert. Ni kod nas kojima je dolazio, a ni u kraju iz kojeg je dolazio. Niko od domaćih promotera nije se usudio da uđe u takvu avanturu jer je znao da bi to bila logistička noćna mora. Zato je koncert organizovao UNHCR. A stranci niti su znali niti su mogli znati šta je nama Balašević i šta smo mi njemu.

Ostali su zapanjeni kada su sve ulaznice (nimalo jeftine za to doba) prodane u roku od svega par sati. I to za oba koncerta. Čuvali su ga više nego ijednog papu koji je ovamo dolazio. Baš zbog tog njihovog opreza sve je i ispalo baš logistička noćna mora. Čuo sam se tada sa Balaševićem i ispalo je da je jedini način da se vidimo i popričamo taj da dođem do Tuzle gdje je bilo planirano da se odmore na putu za Sarajevo i gdje obezbjeđenje ne bi trebalo da bude tako strogo. Bio je to naš prvi susret nakon sedam godina. Stranci su se čudili, a mi smo se radovali. Iako su oni sve organizovali to je, na kraju krajeva, ipak bila naša stvar.

Onda su se desili koncerti. Ja sam bio na prvom. Na drugi nisam otišao jer nisam bio siguran mogu li toliku količini emocija podnijeti isporučenu u svega dva dana. On je morao. Nekako se poklopilo da je on morao biti prisutan baš na svakom Balaševićevom koncertu. I govorio je tada, između pjesama, kako se „njegov kolega Bono žalio da mu je pukao glas u Sarajevu, a on se boji da mu ne pukne srce“. Pa kako su se pojavili napisi u štampi kako se na njega u Sarajevu sprema atentat. Kad su ga pitali da li se plaši rekao je „ja da se nečega plašim, pa ja bih se sakrio u Sarajevo“, a onda je prepunoj „Skenderiji“ uputio poruku da „ako su oni četiri godine mogli da budu na nišanu nekog ludaka može i on dva dana.“ I da je to njemu prilika da „bude Sarajlija makar na dva dana“.

Znam da ima onih koji će reći da je sve to patetično, namješteno i pozerski. Žao mi je takvih ljudi koji su svoja srca premazali bojom paranoje. I nije u „Skenderiji“ te večeri stvorena nekakva „sedma republika“ kako često zovu utopističku državu sastavljenu od jugonostalgičara. Tu veče smo bili građani „prve republike“ koja nema nikakve veze sa zastavama i grbovima bivših ili sadašnjih država. Kasnije će to on sam najbolje definisati stihovima „tvoj steg na svakom gradu je/gde ti se neko raduje“.

Pojavio se i snimak tog koncerta. Prvo video, a onda je neko izvukao iz toga i audio verziju. Dijela koncerta, nažalost. Dijela koncerta od skoro dva sata. Tu se našlo devetnaest pjesama sa svim onim komentarima između tih pjesama. Ja do dan danas žalim što onaj ko je pravio izbor za taj snimak nije uvrstio i pjesmu „Ostaje mi to što se volimo“. Jer, upravo ta poruka je bila tajna šifra trajne veze između Balaševića i Sarajeva.

Đorđe Balašević više neće svirati u Sarajevu. Nažalost. Osim, ako neko ne smisli način kako da duhove dovuče na binu. Znajući za šta su sve sposobni estradni menadžeri u nastojanju da izbiju koju paru, čak ni to me ne bi začudilo. A ako se to i desi, nešto mi se čini da bi mu i ta spiritualna turneja krenula baš iz Sarajeva.