Danas je četvrtak. I, mada sutra imam taj nastup (očekujem vas) i, mada je sve tome podređeno, obećanje je obećanje. A obećao sam svakog četvrtka po neku priču iz te neobjavljene knjige. Neke od tih priča ispričaću i sutra u Kino sali u Vogošći. A danas ću sa vama podijeliti priču o tome kako sam odbio Balaševića.

A još važnije stvari u muzičkom svijetu dešavale su se krajem godine, tamo negdje oko moga rođendana. Prvo se desio jedan poziv iz Novog Sada. Ali na broj koji više nisam koristio. Iako nisam živio kod tetke običavao sam dati njen broj ljudima koje bih intervjuisao, uvjeren kako im nikad taj broj neće ni zatrebati. Zašto sam to radio? Pa nisam, valjda mogao reći kako nemam telefon. Na šta bi to ličilo?
Dakle, negdje u jesen 1988.godine, zazvonio je taj broj i javio se, moj tetak, Žara. Osoba sa druge strane se uredno predstavila. Bio je to izvjesni Đorđe Balašević. Tražio je mene, a Žara mu je objasnio da ja više nisam na tom broju i dao mu onaj broj, u stanu u Pofalićima. Da, u međuvremenu sam ipak došao do kućnog broja. Podstanarskog doduše, ali ipak, broj je broj. Taj razgovor između njih dvojice je, sve u svemu, mogao trajati minutu, minutu i pol. Kada je dobio traženu informaciju Balaš se zahvalio, rekao “ciao” i prekinuo vezu.
Narednih nekoliko dana Žara je skakutao po okolnim oblacima i svakome objašnjavao da je njemu Đole, hej Đole, rekao “ciao”. A o čemu se zapravo radilo? Uskoro je trebao izaći novi Balaševićev album “Panta Rei” i on je dosta očekivao od tog albuma. I od turneje koja bi ga pratila. I pitao me da li bih ja na sebe preuzeo organizaciju dijela te turneje po Bosni i Hercegovini.
To vam je jedna od onih raskrsnica u životu, jedna od onih odluka koja trajno određuju vašu budućnost. Da sam pristao možda bih i danas to radio, imao puno više novca i puno manje mira. A možda i fatalan srčani udar u četrdeset i drugoj. Takav je to posao.
Iskren da budem, bio je tu još jedan momenat zbog kojeg nisam bio spreman prihvatiti takvu ponudu. U Balaševićevim izjavama, intervjuima, a kasnije i knjigama, on nije bio nimalo sklon estradnim menadžerima. Smatrao ih je nižom podvrstom životinjskog carstva. Nisam želio da, jednog dana, i mene svrsta među takve. I odbio sam. Na njegovo čuđenje i na zgražanje moje Jasne.
Njoj nije bilo jasno da neko može da odbije, samo tako, takvu priliku. Da li sam ja normalan? Hvala na pitanju, nisam. Možda je to zaista bila nenormalna odluka. Međutim, Đorđe Balašević je bio toliko značajna pojava u mom životu da nisam htio da, zbog par hiljada ili par desetina hiljada maraka, izgubim njegovo poštovanje, ako ga je ikad gajio prema meni. A biće da jeste, jer mi u suprotnom to ne bi ni ponudio. Malo paradoksalna situacija u kojoj ti neko nešto nudi zato što te poštuje, a ako ti to prihvatiš, na dobrom si putu da izgubiš to poštovanje. Sad, ima ljudi koji i na poštovanje, vlastito dostojanstvo, lako stave cijenu. Ja nisam nikad bio od tih. Nažalost ili na sreću, to nikad neću pouzdano znati.
Ne mogu da govorim u njegovo ime, ali čini mi se da mu je, na kraju, bilo drago što sam odbio. Ili samo ja želim da je to tako. Neću imati prilike da to provjerim sa njim. Bar ne u ovom agregatnom stanju i ovom životu. Nisam dobio i neću dobiti odgovor, ali dobio sam nešto drugo. Iz Novog Sada, sa adrese u ulici Jovana Cvijića, stigao mi je paketić. Unutra audio kaseta. Bez omota. A na njoj album koji će tek izaći. Taj album “Panta Rei”. Uz molbu da je to samo za moje uši. Nisam ispoštovao taj zahtjev. Slušala ga je i Jasna.