Incident sa keceljom još je odjekivao školskim hodnicima kad sam pozvan u Đokinu kancelariju. Da vam pravo kažem imao je sreće što me je uhvatio u školi. Nije to tih dana bilo baš tako jednostavno. U redu, tu veče je trebao da se desi i disko u školskom holu, pa sam možda i zbog toga bio prisutan. Zbog neophodnih priprema. Dešavale su se te disko večeri svake sedmice, ali ovo je trebalo da bude baš posebno. Trebao je to da bude moj oproštaj. Veliko finale. Posljednje veče tokom kojeg ću ja da biram muziku.

A direktor je htio baš o tome da priča. Dobio je pritužbe. Nekih profesora i nekih roditelja, da se, tokom tih zabava svašta dešava. Da tu ima alkohola pa čak i, spustio je glas do špijunske lage prije nego što je izgovorio – promiskuiteta. Ma nemoj, htio me zbuniti nesvakidašnjom rječju. Naravno da nije, znao sam ja šta je to promiskuitet. Kasnije ću ga i izbliza upoznati. Nije me zbunio jer sam ja, pravo da vam kažem, tako nešto i očekivao.

Nisu te optužbe bile baš posve bez osnova. Nije da i sam nisam primjećivao šta se dešava. Iako su nominalno te disko večeri bile namijenjene učenicima naše škole, ozbiljna koncentracija zanosnih i muzikom stimulisanih srednjoškolki bila je privlačan mamac i za neke starije tipove. A niko od pripadnika “obezbjeđenja” nije imao ni najmanju želju da ih silom sprječava da uđu. Čak su se i osnovci, odnosno osnovnoškolke, tu i tamo odvažili da se pojave. I da pokušaju djelovati kao da tu i pripadaju.

Znao sam ja da to ne može tako dovijeka i utjehu sam nalazio u činjenici da ću tu priču odvozati do kraja i da ću lijepo, neporažen da odem dalje, a sa tim problemima neka se nose naredne generacije. Ne mogu ja baš sve uraditi za njih, pa je l’? Međutim, sada sam stajao ispred čovjeka koji je mogao da mi uskrati priliku da se na dostojan način oprostim od svih onih kojima sa bio simbol otpora rigidnom školskom sistemu. Ili sam ja samo u to vjerovao. Što nikako ne znači da je bilo manje snažno uvjerenje.

– Večeras neće biti diska. – znao je da mora tako, direktno, u glavu, naređivački. Da ne smije ulaziti u polemiku sa mnom nego presjeći tu priču u samom korijenu.

– Mogu li znati zašto, druže direktore? – pokušao sam dobiti od njega bar neki argument kao da pomenuti alkohol i promiskuitet nisu bili dovoljni.

– Zato što ja to tako kažem, Misirliću! – htio je da zvuči autoritativno. Kod nekog drugog bi to možda i prošlo. Ja sam imao druge ambicije. Htio sam da budem žrtva pala u borbi za slobodu. Jan Palah spaljen na lomači obrazovnog totalitarizma.

– U školi nećeš održati taj disko, je li jasno?!

Kako ga nisam udostojio odgovora pojačao je zabranu prijetnjom. Ako budeš u školi držao taj svoj disko pokajaćeš se, Misirliću.

Prijetnja je upalila. Nisam ga održao u školi. Održao sam ga ispred škole. Održao sam ga u inat svima, pa i samom sebi. Održao sam ga bijesan što se jedan dio mog života završava i sad moram zakoračiti u novu neizvjesnost. Znate one priče o tipovima koji u srednjoj školi dostignu svoj maksimum, a onda završe onako kako nikad nisu očekivali. O tome sjajno govori Balašević u pjesmi “Morao sam da se odselim”, a i brojne holivudske limunade dotaknu se tog fenomena pa zvijezda srednjoškolskog košarkaškog tima završi šamarajući hamburgere. Ne da u tom šamaranju hamburgera ima nešto loše, ali bez sumnje im nedostaje ono obožavanje na kakvo su bili navikli tokom školovanja.

Ja nisam bio zvijezda u bilo kojem sportu, ali jesam došao do neke vrste trona u srednjoj školi. Možda prekasno. Ma, uvijek prekasno. I zato sam htio da to još potraje. I zato sam bio bijesan na sve oko mene jer nisu htjeli da uvide kako podržavaju jedan nakaradan svijet u kojem se boriš i boriš da bi stigao do vrha i kada se jednom izboriš sve se to poništi, jer sada ideš u narednu ligu i opet sve ispočetka. Plan je bio jasan. Idem na fakultet. Ok, ali tamo niko ništa o meni ne zna. Kao ni ja o njima. Sve što smo uradili do tog trenutka naprosto je nevažno.

To je bio jedan od onih bitnih razloga zašto nisam popustio pod prijetnjom. Drugi, još važniji je bio taj što sam se nadao da će se i Jelena pojaviti. A ako ćemo pravo ni udio inata u cijeloj priči nije bio zanemarljiv. Plus, tome se moralo dodati i uživanje u činjenici da je direktor sam kriv što nije precizirao gdje se sve ne smije desiti to sporno disko veče. Unaprijed sam se naslađivao odgovorom koji ću mu uputiti.

Podijelio sam svoje planove sa Sulejmanom Šušićem – Suljom. On je bio moja najvažnija podrška i saradnik svake sedmice u disku. Išao je on tada u treći razred, ali budući da sam ja dobro ranije krenuo u školu bili smo, zapravo, generacija. Koliko li sam samo puta Sulji prepustio baratanje gramofonima samo da bi ja otplesao stiskavac sa nekom lijepom djevojkom koju bih primjetio u publici.

Znao sam ja toj djevojci, pogotovo ako bi i izbliza bila jednako privlačna kao i iz daljine, predložiti da odemo na sprat, do redakcije, samo “da joj nešto pokažem”. Rijetke, vrlo rijetke su pristajale na to. Negdje sam načuo da muškarac nikada ne smije da se koleba nego da se djevojke pale na samouvjerenost. I zato nisam ni čekao da čujem šta će odgovoriti na moju ponudu. Okrenuo bih se i krenuo ka stepenicama uvjeren kako će me izabrana sretnica u stopu pratiti. E, ako bi se dama nećkala Suljo bi uskočio i manirom pravog prijatelja rekao bi joj:

– Idi, bona. Neće te on čekati.

Nema razloga da se ja sada hvalim time. Rijetke su se zaista i popele. I nikad se ništa nije desilo. Barem ne onako kako vi očekujete da se desilo. Bilo je nešto poljubaca, nešto dodira i vratili bismo se. Sad, ili sam se loše ljubio ili su one vjerovale da je to nešto što ne treba da se proteže izvan te večeri i tog momenta, ali nikad se ni sa jednom ništa nije nastavilo.

Što se tiče mog druga, moram reći da je Suljo bio potpuno odan. Bez ostatka. Žao mi je što nisam i ja baš uvijek pokazao tu vrstu lojalnosti kad je on u pitanju. Nekad mi se činilo da bi on sa mnom i u vatru i u vodu. Ali ovaj put se Suljo prepao. I to sa razlogom. Jeste i on bio odličan učenik, ali je, za razliku od mene, morao još godinu dana da se bori sa istim tim profesorima. Vjerovatno je pomišljao kako mene lijepo boli kurac, jer ja za tri dana odlazim. I rekao mi je da on neće u tome učestvovati. Dobro, druže, ne moraš. Sam ću.

Moram vam priznati da nije bilo lako. Fizički i logistički. Trebalo je kompletnu tu opremu iznijeti na novu lokaciju, povezati i isprobati. Nije to tada bilo kao danas da staviš usb u džep i neku malu mikseticu posložiš, uz to laptop i eto ti diskoteke. Ne, tada je sve bilo mnogo masivnije i komplikovanije. Ipak, nekako sam ja to sam uspio i onda sam za probu ozvučenje odvrnuo na najjače. Pravo je čudo da se niko nije žalio i da policija nije došla da me upozori. Istina je da je škola bila pomalo izdvojena iz naselja, pa ako je nekome i smetala muzika morao je prvo da utvrdi odakle dolazi taj zvuk. Dakle, ili nikome nije smetalo ili se niko nije žalio ili se žalio, a policija se nije obazirala na te žalbe.

Ali znam ko je čuo taj zvuk. Moj drug Suljo je već bio na putu prema kući na posve drugoj strani Skendera, ali je odnekud izdaljine čuo tutnjavu rock’n’rolla. I vratio se. Nije bilo potrebe za velikim riječima. Klimnuli smo jedan drugom i nastavili sa pripremama. Nikada mu nisam zahvalio kako treba na tom njegovom viteštvu. Možda je ovo prilika da ispravim tu nepravdu. Znam i da je prekasno i da je premalo, ali ipak je nekakvo izvinjenje, zar ne.

Pravo je čudo da je to veče tako improvizovano završilo bez ikakvih incidenata. Nije bilo sranja i to me valjda spasilo. Možda je, danas sve češće pomišljam na to, direktor škole zaustavio policiju da ne interveniše nadajući se da će se nešto gadno desiti pa će onda moći da se konačno obračuna sa mnom. I to onako kako je on mislio da zaslužujem.

Nije mu se pružila prilika. Barem ne na taj način. A opet nije mogao da se pretvara da se nisam oglušio o njegovu direktnu naredbu. Ako me ne kazni to bi moglo opasno poljuljati njegov autoritet u školi. A opet, kako nekom klincu uništiti budućnost zbog takvih zajebancija. Pogotovo ako taj isti klinac koliko prekosutra izlazi izvan okvira njegovih nadležnosti pa će se neko drugi maltretirati sa mnom.

– Zar ja nisam zabranio održavanje diska u školi? – pokušao je zvučati strogo i autoritativno.

– Jeste, druže direktore. – spremno sam odgovorio nastojeći da ostanem u stavu mirno ispred njega.

– Pa što me ne posluša, crni Misirliću?

– Poslušao sam Vas, druže direktore.

– Kako si me poslušao kad si disko održao sinoć.

– Jesam, tačno je da se desio disko, ali nije u školi. Održao sam ga izvan škole. Tačnije ispred škole. A to niste zabranili.

Znam da mi je opravdanje bilo tanko i providno. Toliko tanko i providno kao idealno razvučena jufka. Srećom moj direktor Đoko Popović nije imao neki baš pametan odgovor i sve što je rekao bilo je:

– A čija je struja?!! Čija je struja?!!