Da vam pravo kažem nikakv sam ja novinar. Kako god okrenem. Neki pravi novinar bi, za razliku od mene, iskoristio višesatni razgovor sa Bregovićem i od toga pravio ekskluzive za nerednih pola godine. Neki pravi novinar se ne bi zamarao mojim beskorisnim dilemama oko toga da je nepristojno iskoristiti nečije gostoprimstvo za trenutak prolazne slave. Džaba meni decenije iskustva, džaba sve naučeno, džaba sve, kad ja nisam taj.

A znam da su najbolji intervjui uvijek oni neobjavljeni. To sam barem naučio. Na teži način. Ali ovog puta to nije ni bio intervju. Ovog puta je to bio poziv da malo popravim krvnu sliku na zraku Jahorine. I pitanja su bila obostrana. Prvo ona neizbježna pitanja o tome kako mi napreduje oporavak. I jednako tako neizbježna priča o svemu svačemu iz koje bi se dalo izvući toliko toga zanimljivog za javnost.

Ali ne ovoga puta. I ne od ovog novinara. Ne kažem da i mene nije trzalo da otkrijem neke stvari koje svi jedva čekaju da čuju. Ali pobijediti iskušenje i ima smisla jedino ako je to ono pravo iskušenje. Ono kome se najteže odolijeva. Pričali smo i o prošlosti i o budućnosti. O nekim nikad do kraja razjašnjenim tajnama kao i o novim projektima. To ćete saznati kad sam Goran odluči da vam ih otkrije.

Jesam ja pokušao da ga nagovorim da uradimo knjigu o njemu. Autoriziranu biografiju. Odbio me, kako bi to rekli pisci jeftinih ljubavnih romana, nježno ali odlučno. Barem u ovom trenutku, ali nije posve zatvorio mogućnost za jednu takvu ideju.

A i da je bio intervju ne bi bio onaj pravi. Pričali smo o knjigama koje su nam se dopale, o filmovima koje smo gledali. I otkrili da smo jednako razočarani ovim novim filmom o “Bitlsima”, ali se i složili da smo saznali neke stvari o njima koje nismo do sada znali. Ni on nije znao da je “Get Back” na primjer pjesma koja govori protiv tadašnje politike britanske vlade da protjeruje “rasno nepodobne” migrante iz Velike Britanije. Obojica smo se složili da je McCartney bio mnogo značajniji za bend nego što smo ranije mislili.

Ima stvari i koje smo drugačije vidjeli. Recimo učešće Yoko Ono. Dok je meni djelovala diskretno Goran ne bi mogao ni zamisliti da mu neko sjedi u studiju tokom snimanja. Bilo ko osim članova grupe. Otkrio mi je i da su i oni tako radili svoje albume sve do onog albuma sa Tifom kada je donio gotove demo snimke u studio.

Prisjetili smo se kako smo se zadnji put družili u toj njegovoj nepristupačnoj jahorinskoj rezidenciji početkom 1988.godine kada se vratio sa krstarenja preko Atlantika. Mislim da sam tada radio veliki intervju za kratkotrajni muzički časopis “Hit Magazin”. I inače su ti naši intervjui uvijek bili u takvoj domaćoj, opuštenoj atmosferi. Uglavnom u njegovom sarajevskom stanu.

I kao što vam rekoh od svih tih intervjua ovaj bi bio najbolji. I najzanimljiviji. Kad bi uopšte bio intervju i kad bi ga objavio. Ali nisam vam ja baš neki novinar. I nije mi žao. Nešto se mislim možda sam bolji čovjek nego novinar.